Ова уста­нова, под нази­вом Град­ски музеј, фор­ми­рана је у јесен 1953. године. Педе­сет година није дуг период у животу једне музеј­ске уста­нове. Ипак, рад­ници бечеј­ског музеја све­чано и радно обе­ле­жа­вају све­страни рад на при­ку­пљању, чувању, струч­ној обради и изла­гању музеј­ског мате­ри­јала од зна­чаја за тери­то­рију коју покрива ова уста­нова.

Леп спо­ме­нички фонд умет­ничке и исто­риј­ске вред­но­сти нашег ужег подручја, који је сво­је­вре­мено на ама­тер­ској бази био при­ку­пљен, овде је сме­штен. Недо­ста­так струч­њака који би обра­ђи­вао саку­пљени мате­ри­јал и који би даље радио на при­ку­пљању, пре­зен­та­цији, струч­ној обради и педа­го­шком обли­ко­вању и васпи­тању, јасно се осе­тио. Јер, уме­сто даљег развоја ова­квог типа уста­нове и њено ширење, усме­ра­вање цело­купне актив­но­сти пошло је дру­гим прав­цем, а сав при­ку­пљени мате­ри­јал је пре­нет и покло­њен музе­јима у Сенти и Новом Саду.

Током 1960. године уста­нова мења име у Музеј и гале­рију слика који ће носити наред­них неко­лико година. До пред крај 1962. године (тач­није 1. 10. 1962. године) у уста­нови није било ни стал­ног рад­ног места ни струч­њака, већ се радило више на ама­тер­ској бази са јед­ним хоно­рар­ним слу­жбе­ни­ком. Тај период деве­то­го­ди­шњег рада одр­жа­вао је само коло­нију и орга­ни­за­цију поје­ди­них изло­жби, а није довео до при­ку­пљања, па чак ни еви­ден­ти­рања мате­ри­јала на терену па чак ни у самом Бечеју. Од краја 1962. године пер­со­нално решење са јед­ним чове­ком, струч­ња­ком за ову кул­турну про­бле­ма­тику је већ много боље, јер је сам рад струч­нији, пот­пу­нији и све­о­бу­хват­нији. Први рад­ник у стал­ном рад­ном односу била је Љиљана Краљевић-Букинац, исто­ри­чар умет­но­сти, која је уједно и управ­ник уста­нове. Љиљана Буки­нац радила је у Музеју све до одла­ска у пен­зију 1985. године. Када је почела са радом, у Музеју је било 148 пред­мета и то радова из Умет­ничке коло­није Бечеј, а кад је завр­шила радни век, све збирке бро­јале су око 6000 пред­мета. Било је десет стално запо­сле­них рад­ника, од тога пет кустоса.

Ова 1965. година зна­чајна је по томе што те године уста­нова мења име у Гале­рију слика и музеј­ску збирку у Бечеју. Те године се и сели у ново­до­би­јени про­стор, а то је део дана­шње зграде Музеја. Даље кадров­ско попу­ња­вање, одно­сно ком­пле­ти­рање струч­ним кадро­вима је 1970. године када се прима архе­о­лог Љубинка Субо­тић, а 1973. исто­ри­чар Гаврило Вар­дић.

Тих година, тач­није 1970, доноси се одлука да уста­нова поново про­мени име, које сада гласи Град­ски музеј и гале­рија Бечеј и ово име ће задр­жати до 28. 8. 1990. када добија дана­шњи назив Град­ски музеј Бечеј.

Неко­лико наред­них година одви­јаће се редовни стручни послови, с тим што ће се 1976. године извр­шити реви­зија исто­риј­ског фонда, где ће се издво­јити зна­ча­јан број етно­ло­шких пред­мета, што ће омо­гу­ћити да се 1. 10. 1979. до 22. 2. 1982. год. прими за рад на овим посло­вима Весна Војнић-Хајдук. Овим попу­ња­ва­њем ново­о­тво­ре­ног рад­ног места много је узна­пре­до­вала ова делат­ност, иако попуна није била пот­пуно стручна (била је исто­ри­чар умет­но­сти). Први стручни рад­ник на овом рад­ном месту била је Дра­гана Јовановић-Вечански, дипло­ми­рани етно­лог, која је радила од 19. 4. 1982–16. 3. 1985. године. После ње биће још низ етно­лога који ће радити ове послове. Зна­чајна година у даљем развоју ове кул­турне уста­нове је 1978. када је при­мљен први кон­зер­ва­тор тех­ни­чар и када је изгра­ђена ради­о­ница за овај одсек.

Једна од вели­ких година у про­стор­ном про­ши­рењу Музеја је 1980. када је намен­ски доби­јен бивши хотел „Мило“ (истра­жни затвор у току II свет­ског рата) за сталну поставку нај­но­вије поли­тичке исто­рије.